Krilata sfinga ponovo "kod kuće"

Neobičan događaj pod okriljem naše stranice

 

 

Krilata sfinga ponovo "kod kuće"

 

 

 

Posle mnogobrojnih turista na našu internet stranicu  javio se Milan Vasiljević Buca, iskusni Beograđanin iz one stare, mangupske škole. Kao i mnogi njegovi prijatelji, sedamdesetih godina je mladićke dane provodio na Kalemegdanu, pogotovo u prolećno doba, kada bi se vreme prolepšalo, a drveće pusti behar. Jedne od takvih godina započeta je priča koja je ovih dana dobila svoj srećan završetak.

 

            

 

 

Buca je tog proleća sa devojkom "krstario" onim delom između Gornjeg i Donjeg grada, na staroj, kamenoj stazi koja se spušta ka Barutani. U jednom trenutku, kod samog ulaska u Veliki barutni magacin iznenada je zakoračio u nestabilan prostor i upao u otvor koji se otvorio pod njegovim nogama. Iznebuha se našao do struka u rupi, ali još više ga je iznenadilo što na njenom dnu postoji nekakav čudan, kameni predmet. 

Bila je to stara, krilata sfinga, umazana blatom i oprljena sa prednje strane, očigledno kao žrtva nekog prastarog požara. 

Naš junak je u to vreme bio mladić, i poneo je kamenu skulpturu kući, kao sećanje na ovaj neobičan mladalački događaj. 

 

 

Prošlo je četiri i po decenije od tada, kada je u proleće 1974. godine sfinga izvučena iz kalemegdanskog blata. Buca je uredno očistio i ostavio da stoji u njegovoj kući na obodu Pančeva. Skoro da je zaboravio na nju, kada je video našu stranicu i odlučio da skulpturu vrati tamo gde i pripada. U Arheološki institut koji se nalazi u Donjem gradu. Obratio se administratoru ove stranice Siniši Nikoliću, kao i autoru nekoliko knjiga o istoriji Beograda, Zoranu Nikoliću, i pomogli smo mu da ostvari svoju časnu i dobronamernu ideju.

Na Beogradskoj tvrđavi, odnosno Arheološkom insitutu sačekali su nas dobronamerni eksperti Marko Popović, Vesna Bikić, Stefan Pop Lazić i Ivan Bugarski. Posle kraće ekspertize lako su zaključili da je ova kamena plastika dekorativna skulptura koja je mogla da krasi neki od hramova koji su postojali na Gornjem gradu u vreme srednjeg veka. 

 

 

 

Naime, u doba despota Stefana, početkom 15. veka Beograd postaje prvi put srpska prestonica, da bi ga kasnije preuzeli Ugari. Važan deo priče odvija se na početku 18. veka, kada Austrija osvaja Beograd i pravi veliku rekonstrukciju Tvrđave. Tada skidaju velike slojeve sa Gornjeg grada i stvaraju zaravan koju današnji posetioci dobro poznaju. Pre toga plato od Pobednika pa nadalje nije bio tako ravan. 

 

 

Stručnjaci napominju da je u to vreme sklonjen veliki sloj koji je u sebi sigurno imao značajne antičke, kao i srednjovekovne ostatke. Ogroman deo tog materijala, zajedno sa šutom i brojnim predmetima bio je nevažan tadašnjim gradskim vlastodršcima i nemarno je bačen niz padinu.

 

  

Tako je završila i naša sfinga.

I tako je naš Buca upao u rupu, dva veka kasnije, i pronašao srednjovekovnu skultpuru koja je dugo pre toga bila pod zemljom.  

Ukratko, priča ima hepiend, jer je glavni junak priče hteo da vrati svoju sfingu onome kome i pripada, a to su Beograđani i njihove naredne generacije. 

I tako, ova stranica je bila mesto okupljanja mnogih zaljubljenika u Beograd i njegovu istoriju, ali ovog puta je ta ljubav opredmećena na sjajan način. Hvala Milanu Vasiljeviću Buci, hvala i arheolozima. I, dabome, onima koji na ovaj način vole svoj grad.