Vagabundi vedrog duha

      „Vedrina u bedi je pojava toliko retka, a tako dirljiva..." Ovim rečima pripovedač Milutin M. Stevanović počinje opis beogradskih skitnica 1937. godine. Kaže da mahom dolaze iz unutrašnjosti, potucaju se neko vreme po prestoničkoj periferiji, a zatim ukorače u centar grada. "U dronjcima ih viđamo po ulicama."

      - Neobrijani su i stalno nepodšišani, ali jezik im je uvek naoštren za koju dosetku - piše Stevanović. - Za koru hleba vrše svaki posao. Prodaju pertle. Dele reklamne letke. Po olucima kupe pikavce. A kad ustreba prose.

      Očigledno je da mnogo drugačije nije ni danas. Neke zapise nastale pre tačno osam decenija i sada možemo da protumačimo na sličan način, gledajući "naslednike" beogradskih prosjaka.

      "Stalnog krova nemaju. Spavaju na slami ili na tricama. Da jedu dovoljno - nemaju uvek. Kad imaju - jedu halapljivo, jer žele nadoknaditi dugo gladovanje."

      Potom se pripovedač okreće vedrom delu priče.

      - Dirljivi su, komični, a često puta i vrlo privlačni. Više nego iko drugi oni sami ismevaju svoju bedu. Smeju se na račun svojih pantalona, koje ne mogu biti prljave jer ih sačinjavaju samo rupe... Stalno su žedni, ali pokušajte da ugasite tu žeđ i vi ćete se uveriti da je to nemoguće. Nazivamo ih skitnicama, bednicima, vagabundima...

"Mercedes" ili "pakard"

      Opisujući predratne skitnice, autor ima velike simpatije prema njima, pa kaže da su ti ljudi dostojni mnogo lepšeg naziva.

      - Naoružani su velikom dozom mudrosti života, vedre mašte i snažnog optimizma. Naučili su da se može bez onog čega nema. Ubeđeni su da će im se jednog dana ostvariti njihovi skromni snovi. Uvereni su da će nestati njihovih patnji. Ne zameraju vam ako ih terate kad prose, kao što se i ne ljute na čuvare reda, koji ih progone.

      Stevanović kaže da je upoznao mnoge skitnice i zavoleo ih. Uverio se "da se oni ne revoltiraju na svoju bedu".

      Potom primerima ilustruje neobične situacije iz skitničkog, prestoničkog života tridesetih godina. Bio je prisutan kada su se dvojica odrpanaca našla pored ulice kojom je prošao "pakard". Bio je to luksuzan automobil, veoma popularan u ono vreme. Jedan od njih je tvrdio da je ovo vozilo neprikosnoveno, dok je drugi bio siguran da je "mercedes-benz" bolji. Posle burne rasprave odlučili su da se opklade.

Tada je doneta odluka: Onda kada jedan bude vozio "merdeces" a drugi "pakard" trkaće se do Avale, i ko pobedi - dobiće dinar, u koliko su se kladili.

      Čak i jedan dinar u tom trenutku obojici je bio ogromna svota, jer su im i džepovi i stomaci bili prazni, ali opklada je pala. Sa čvrstom verom da će je jednom sprovesti u delo. I da će jedan dosegnuti moć da vozi "pakard", a drugi "mercedes".

      Ipak, izbegli Rus Levicki je posebno zapao za oko predratnom hroničaru. Njegova priča bila je naročita, večito je bio pijan, stalno je prosjačio i veselo pozdravljao prolaznike vojničkim salutiranjem.

      - Brat mu je bio ugledan lekar kod nas - beleži Stevanović. - Šta nije učinio da otrgne brata iz ovog života. Šalje mu novac i odela. Ali Levicki je pravi boem. Odelo proda, a novac propije. Uvek se vraća u svoj bedni život. Nešto ga stalno vuče u ponor, on uživa u bedi.

      Jednom je Levicki na Starom groblju kod Crkve Svetog Marka našao napuštenu grobnicu. Tamo je bilo prostrano, pogodno za "stan" i toplo, ugodno za boravak i prenoćište.

      Nekoliko dana kasnije zatekao je unutra drugu skitnicu, pa je izbio težak sukob oko smeštaja. Na kraju su se nagodili, pa je došljak prihvatio da plaća stanarinu Levickom, tako što je svako veče morao da mu donese čokanjče rakije i jedan kiseli krastavac.

Ruža bez muža

      Hroničar beleži i drugu krajnost, jednog markantnog čoveka koji se zvao Petar Krstić, i koji je prodavao novine jedva sastavljajući kraj sa krajem. Završio je malu maturu, i došao u Beograd kako bi našao posao, ali je bio zle sreće.

      - On je jedna dugačka figura koja svoj klijente neprestano zanima veselim dosetkama - beleži Stevanović. - Obično govori u stihu, a dnevne događaje prenosi u ritmu. Kad on prođe ulicom čuje se za njim: "Ubio se Vladan jer je bio gladan", ili "Otišla je Ruža od svog prvog muža"...

      Isti optimizam dočekivao je ondašnje Beograđane kada ugledaju mališane koji svirkom harmonike ispred bioskopa pokušavaju da iskamče neki dinar. "Ta dečurlija traži za hleb, za počinak...".

      - Mi ne znamo koliko je snažan i realan ovaj optimizam skitnica. Nije to nekakvo maštarenje u pijanstvu kada oni govore o boljim danima. Za njih je sigurno da će sve poći nabolje, da će im se ostvariti snovi, iako bi u najboljem slučaju mogli da nađu neko zaposlenje od 500 do 600 dinara mesečno. Oni su ubeđeni da će prestati patnja. I zato sebi sasvim ozbiljno govore: "Naša beda je trenutna. Treba čekati... Ali kad jednom budem bogat, kad budem na položaju, onda ću..."

       Opisujući ove nesrećnike sa samog dna društvene lestvice onog doba, a u svim vremenima oni su nalik jedni drugima, Stevanović očitava snove ljudi sa margine.

      - I naređaće vam sve što će učiniti sa svojim novcem. Tako oni iz dana u dan kroje nove planove za budućnost. Napušteni su možda i od milosrđa ljudskog. Ali njihov optimizam niko neće moći da slomi. Taj optimizam je njihovo dragoceno blago...

Proleter

      Među ovakvim, neuglednim ljudima sa margine predratnog Beograda bio je i jedan čovek koji nije imao izbora već je radio kao ulični prodavac novina.

      - Prišao mu je poznanik i grubo ka upitao kako ga nije sramota da on, kao proleter, prodaje buržujske novine - beleži Stevanović. - Ne prodajem ja ubeđenja, nego hartiju - odsekao mu je ovaj.

(Iz knjige "BG PRIČE 1-3" Zorana Lj. Nikolića)