Ko je najružniji Jugosloven?

      Zabava je nekada u Beogradu izgledala drugačije, bilo je manje zlonamernosti, a ako se neko smejao na svoj račun, to je bilo uglavnom dobrovoljno. Nisu postojali kojekakvi "paparaco snimci", a ogovaranja su bila nešto blaža i benigna.

4.jpg

      Programski arhiv RTS čuva nesvakidašnje snimke koji posmatrača lagano uvode upravo u takav vremeplov. Rukovodilac ovog arhiva Zoran Tabaković pokazuje nam kadrove velikog skupa koji je održan u Domu sindikata, u doba kada je Pašićev trg bio naslovljen imenima Marksa i Engelsa.

Nakaze i gabori

     Pod imenom "Kako smo se zabavljali 1971. godine" ovaj arhiv beleži događaj koji je vodio Milovan Ilić Minimaks, kandidati su se sami prijvaljivali kako bi poneli "epitet" najružnijeg u tadašnjoj državi.

      Minimaks se obratio kandidatima rečima: "Drage moje nakaze, gabori, rugobe..." i objasio kako je to "prvi, jubilarni, tradicionalni izbor najružnijeg među Jugoslovenima".

      Zaista, pred oduševljenom publikom pojavili su se kandidati koji "baš i nisu stajali na početku reda kada je Bog delio lepotu", pa su nepravilni nizovi zuba, "nesrećna" građa i drugi "elementi lepote" prizivali osmehe publike.

      U to doba je Minimaks, koji se proslavio i legendarnom radio-emisijom "Tup tup - tačno u podne", obeležio ovakve takmičare opisnom rečenicom kako "imaju lepe crte lica, ali su im malo nepravilno raspoređene".

      Bilo kako bilo, euforija u sali je bila potpuna, a u posebnoj loži bio je smešten žiri koji su činili, pored ostalih, ultrapopularna pevačica Silvana Armenulić, Vladimir Savčić Čobi kao i legenda "Novosti" Ranko Guzina.

      U finalu su pred publiku izašla "četiri gabora" kako ih je prozvao voditelj, od kojih je titulu poneo "najružniji lepotan" Momčilo Obrenović. Krupan čovek, širokog osmeha i vrlo neobično raspoređenih zuba, odmahivao je oduševljenoj publici i bilo je očigledno da su svi zadovoljni. Oni koji su sedeli u sali imali su priliku da se nasmeju od srca, a pobednik - jer je prvi put njegov izgled izazvao aplauze - i opštu blagonaklonost.

      Milovan Ilić se obratio još jednom finalisti kojeg je predstavio kao Gvozdenka, i na pitanje "da li je dovoljno ružan" takmičar je odgovorio: "I previše".

Dragovoljan da se šali na svoj račun, akter takmičenja skromno je objasnio kako "mu ništa ne fali u životu osim lepote".

„Ružne pojave“

      Dugo su odjekivali aplauzi u Dvorani Doma sindikata, i oni koji nisu bili nimalo lepi privukli su pažnju kao da su deo estrade, i nekako su svi delovali zadovoljno.

I danas će stariji čitaoci bez dileme označiti sedamdesete godine kao doba kada su bili uglavnom bezbrižni. Jedan rat, onaj Drugi svetski bio je dovoljno daleko, pa su sećanja na njega postepeno bledela, a zlo devedesetih godina koje će tek nastupiti niko nije ni slutio.

      Televizija je tada imala samo jedan program, a i on nije bio emitovan celodnevno.  

      Grad je postepeno rastao, nicao je novi, urbani Novi Beograd, pa je sve izgledalo vredno životne radosti i osmeha.

      Šarmantni Minimaks je, u stilu vremena u kojem je emisija realizovana, imao svoje originalne komentare

       - Najzad je došlo vreme da kamere budu uperene u nešto ružno - govorio je Milovan Ilić. - Ja sam, doduše, uvek bio protiv da se ističu ružne pojave u našoj zemlji, ali evo, ovo je izuzetak.

(Iz knjige "BG PRIČE 1-3" Zorana Lj. Nikolića)


El. pošta