Priča o vozu i tabakeri

      Pre skoro stotinu godina sklopljena je jedna nesvakidašnja opklada o kojoj i danas postoje pisani zapisi. Iako su se kladili jedan ozbiljan kralj i jedan vrstan direktor železnice, trag o tom događaju danas je sačuvan samo u dalekoj Kanadi.

      Privilegiju "Beogradskim pričama" omogućila je Branislava Đorđević, u Kanadi poznatija kao Branka Nakaniši, vrstan istoričar umetnosti i dama koja čuva spomen na svoje snažne, beogradske korene. Ona nam je ispripovedala ovu priču i sačuvala dokumente koji je potkrepljuju.

      - Moj deda Milivoje Đorđević bio je visoki službenik ondašnje železnice, precizno upravnik Bolničkog fonda, koji je bio neka vrsta preteče zdravstvenog osiguranja - kaže Branislava. - Njegov ujak bio je Miladin Đorić, direktor Srpske državne železnice. On je sačuvao priču koja seže do današnjih dana, a vezana je za događaj koji se odigrao 1920. godine.

      Tada su se direktor Đorić i prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević sporečkali oko toga da li je brži solidan automobil onog doba ili železnica, i odlučili su da sve utvrde kroz burnu opkladu. 

      Naime, dogovor je bio da će prestolonaslednik dati svoju zlatnu tabakeru direktoru Železnice, ukoliko dvorski voz brže prevali distancu od Subotice do Novog Sada, nego njegov novi automobil.

      - Radilo se o "fijatu breveti", modelu otvorene karoserije koji su zvali i "kralj Belgije" - nastavlja Branka Đorđević priču svog pretka. - Na kraju, prestolonaslednik je izgubio opkladu, a voz je trijumfalno stigao u stanicu pre "fijata".

      Istini za volju, predratni putevi ne bi mogli da se porede sa današnjim, tako da je vozač automobila bio u znatno težoj situaciji, jer je kolski put bio krajnje neprijatan za brzu vožnju.

      Železnica je u to vreme bila mnogo komfornija za putovanje, ali je ona do danas "sačuvala" drugu falinku: nije menjala brzinu već stotinak godina.

      Epilog priče odigrao se tako što je Aleksandrov ađutant uskoro pobedniku doneo tabakeru, i uz nju i prateće pismo, koje naša sagovornica pažljivo čuva.

      - Nažalost, usledila su burna vremena i tabakera sa kraljevskim grbom negde je netragom nestala, tako da u porodici više niko ne zna kako je, i gde okončala - zaključuje Đorđevićeva. - Ipak, ostalo je pismo koje i danas čuvamo kao spomen na agendotu i opkladu svoga dalekog pretka.

(Iz knjige "BG PRIČE 1-3" Zorana Lj. Nikolića)