Ostaci branitelja Beograda

Ostaci branitelja Beograda u dorćolskom podvožnjaku

Nastanak jedne beogradske građevine tridesetih godina prošlog veka uneo je među žitelje glavnog grada izmešana osećanja straha, neverice, ponosa, zaprepašćenja... Kada je građen dorćolski podvožnjak u donjem delu Ulice Tadeuša Košćuška koji vodi ka šetalištu, pronađeni su ostaci vojnika koji su branili Beograd dve decenije ranije. Ovi zaboravljeni heroji bili su ljudi kojima je legendarni major Gavrilović uputio besmrtne reči kako „je njihov puk izbrisan iz brojnog stanja, i da oni ne treba više da brinu za svoje živote, jer oni više ne postoje“.


Prvih 25 junaka

 

Izveštaj novinara lista „Vreme“ i danas tera čitaocu jezu u kosti i ponos što je potomak takvih ljudi. Prvog aprila 1934. godine novine pišu:

„Njih 25 na broju. Do juče su ležali mirno ispod beogradske kaldrme, na mestu gde su izginuli. Pripadali su onom gvozdenom redutu koji je sprečavao iskrcavanje Nemaca i Austrijanaca na Dunavski kej.“

Emotivan tekst koji potpisuje B. Vojinović Pelikan podseća na to da su vojnici ginuli i dalje od ovog mesta, u plitkim rovovima pored dunavske obale, u noći između 25. i 26. septembra 1915. godine.

„Još tamo su falange nemačkih mitraljeza isparale njihove grudi“, pišu ondašnje novine. „Kako su bili bez potpore, bez rezerve, Nemci su mogli izaći na obalu. Vardarci su isparanih grudi opet ustajali, prikupljali poslednju snagu, otvore na grudima zapušili gužvom šatorskog krila, prelomljenu ruku zavukli ispod uprtača, prelomljenu nogu privezali uz pušku, i tako se vukli od kuće do kuće, od ugla do ugla. Branili su ulicu po ulicu, kamen po kamen, sve tako do Kalemegdana. Poslušali su reči majora Gavrilovića i polegali su njih 25 jedan do drugog, da dadu poslednji otpor, da se o njihova mrtva tela Nemci makar sapletu. Polegali su mirne duše, jer im je Vrhovna komanda dala večno voljno...“

Od tog trenutka dok kosturi vojnika nisu pronađeni, prošlo je bezmalo 20. godina, sve dok radnici koji su gradili podvožnjak nisu naišli na njih.

- Budaci radnika zaposlenih kod firme „Batinjol“, koja je gradila prugu Beograd - Pančevo i podvožnjak ispod pruge, prvo su našli jednu lobanju. Daljim pažljivim otkopavanjem pronašli su svih 25 skeleta.

Djordje Ros SANU 43 310815

- Kosturi nastradalih heroja bili su dobro očuvani, na nekim lobanjama je još bilo kose, nađeni su delovi cokula, odeće, dve bombe... Samo se za jedan od ovih kostura zna kome pripada. Nađena je vojnička bukvica u kojoj je pisalo „Ilija Ristić, 2. četa, 2. bataljon, 10. pešadijski puk“.

 

Novih 28 heroja

 

U međuvremenu, novine izveštavaju kako su uz najveće počasti sahranjeni vojnici u Spomen-kosturnici na Novom groblju, i da je utvrđeno kako su uz žandarme pronađeni ostaci vojnika Prve čete Drugog bataljona Desetog kadrovskog puka. Samo nekoliko dana kasnije, 11. aprila 1934. godine pojavljuju se kosturi još 28 vojnika koji su branili Beograd 1915. godine. Radnici koji su nastavili kopanje i izgradnju podvožnjaka opet su morali da prekinu radove.

„Dok je prilikom prvog nalaza kostura moglo biti utvrđeno da su pre 20 godina leševi naših izginulih vojnika bili poređani i zatrpani u rovu u kome su i poginuli, a koji je na tome mestu, preko cele ulice i dalje, preko baštovandžica, bio iskopan, nešto više ka Dunavu, daleko oko 20 metara od ranijih rovova, nova grupa ubijenih vojnika pronađena je u neredu, u rupi koja je na brzu ruku iskopana, i u koju su nabacani leševi poginulih žandarma i vojnika jedan preko drugog.“

Novinari dalje beleže da je na mestu pogibije ovih ljudi nekada postojao improvizovan most, sastavljen od nekoliko dasaka, i da je granata po svemu sudeći udarila u njega. Pretpostavka novinara bila je da su posle ogorčenih trodnevnih borbi, Austrijanci prosto iskoristili rupu od udara granate i u nju nabacali leševe naših izginulih vojnika.

Tokom radova na traženju ostataka vojnika isticao se Spasoje Kozomora, koji pažljivo rukama skidao slojeve zemlje sa skeleta. Novinari ga detaljno opisuju, kao i njegovo divljenje i dostojanstvo dok se bavi ovim mučnim poslom.

„Odjednom se Spasoje saginje licem do zemlje. U ruci mu parče trule, plave tkanine na kojem stoje još prikačene dve zvezdice. A petnaest santimetara niže, na istome parčetu, videla se lepo mesingana elipsasta značka predratnog žandarma. Na njoj je stajao broj 251... Spasoje dalje prstima rije po masnoj zemlji i uskoro se pojavljuje još osam lobanja. Iz plavih krpa izvlači cokule i čizme iz kojih grozno vire dugačke kosti nogu. Spasoje sve uredno ređa: kosti na jednu, cokule na drugu, zemlju na treću stranu...“

Polako i temeljno tražeći ostatke, očevici uskoro izdvajaju nekoliko olovaka, kaplarske zvezdice, tri novčanika, duvanske kutije... U jednom novčaniku koji nije bio u dodiru sa zemljom sačuvan je i pramen kose koji je poginuli marljivo čuvao, a radnicima je samo ostalo da naslućuju da li je pripadala verenici, ženi, možda detetu poginulog heroja...

Na kraju, na ovom mestu se pojavio i Đorđe Roš, u tom trenutku kapetan-invalid, koji se ovde žestoko borio zajedno sa poginulim vojnicima. On je tada bio teško ranjen, dok je kao potporučnik komandovao svojim vodom 24. septembra 1915.

„Na njegovu komandu izvršen je kontranapad, na njegove oči herojski su ginuli vojnici i žandarmi, na njegove oči sve dok konačno i njega naprijateljsko zrno nije pogodilo. Na Veliku subotu Đorđe Roš je drhteći pribirao i ređao lobanje svojih palih drugova, sa kojima se pre dvadeset godina borio na ovom mestu.“

 

Vek od rata

 

Pored ostataka naših vojnika, radnici su pronašli i jedan vojnički bukvar. Novinar-izveštač pretpostavlja da vojnik kojem je bukvar pripadao „možda nije uspeo celog da ga nauči“, jer ga je neprijatelj u tome sprečio.

U to vreme velike nepismenosti, vojnici su se opismenjavali i na ovaj način. Ovom nesrećniku se to znanje nikad nije isplatilo.

U ostacima nekadašnjeg vojničkog odela, očevici su pronašli i jednu čuturu. Ali ona je bila krajnje čudna, jer je, baš kao i dve decenije pre toga, bila puna vode. Zapušač za čuturice koji su od drveta vešto pravili naši vojnici očigledno je dobro dihtovao, pa je čutura ostala puna do tog trenutka.

Pustili smo pred čitaoca tipičnu beogradsku priču, jer malo koji grad ima toliko burnu prošlost, da mrtvi iznenađuju žive, nenadano se pojavljujući pred njima. Ovaj događaj iz 1934. godine nije jedini, ali je jedan od slikovitih, kada se naši preci „jave“, upozoravajući nas, grešne, da ne bismo smeli da ih zaboravimo.

Prošlo je stotinu godina od početka Prvog svetskog rata i jezivog pogroma koji se obrušio na naše pradedove. Ovo je samo jedna priča o sećanju na njihovo herojstvo.

A9RBE1D


El. pošta