Lomača za Svetog Savu upaljena na Tašmajdanu

Među najteže događaje iz istorije Srbije sigurno spada čin spaljivanja moštiju Svetog Save, našeg najvećeg svetitelja. Težak zadatak svakog ko pokuša da razlikuje istoriju i predanja, neminovno uvezana sa njom, jeste konačan pristup istini. U ovom slučaju, taj posao nije baš lak. Stari izvori govore nam o tom događaju na različite načine, ali sve više je izvesno da spaljivanje moštiju nije učinjeno na Vračaru, gde se danas nalazi velelepni hram posvećen svetitelju, već na Malom Vračaru, kako se nekada zvao deo grada koji danas pokrivaju Tašmajdan i prostor oko kojeg se nalazi „Glavna“ ili „Kamena pošta“.  

"Mali" Vračar 

       Najveći broj stanovnika srpskog glavnog grada misli da su mošti svetitelja spaljene na Vračarskom platou, na mestu gde se danas nalazi hram posvećen Svetom Savi. Uzgred, ovaj hram je najveće pravoslavno zdanje na Balkanu, ali i u ovom delu Evrope. Nalazi se na najvišoj tački ovog dela Beograda, pa je urbanistička ideja da bude baš tu , prosto - neprikosnovena.

      Ipak, ako poslušamo starije istoričare i hroničare, ispostavlja se da se taj događaj nije odigrao na mestu današnjeg hrama. Poznati istoričar Jovan D. Popović tako beleži kako je „najveći duševni bol za vreme robovanja pod Turcima pretrpeo narod, pogotovo u Beogradu, prilikom spaljivanja moštiju Svetog Save na beogradskom Malom Vračaru“. Tada su Osmanlije odlučile da obezglave Srbe uništavajući im svetinje. Događaj se, kako beleži ovaj, a potom i mnogi drugi hroničari, odigrao na Malom Vračaru.

      Da li su Turci zaista na ovom mestu spalili mošti svetitelja danas je teško reći sa apsolutnom sigurnošću, ali je činjenica da je taj deo grada u ono vreme bio mnogo bliži centralnim delovima ondašnjeg Beograda. Namera Osmanlija bila je da se zlokobni plamen vidi i na banatskoj strani, a u ono vreme pogled sa Tašmajdana prema drugoj obali Dunava nisu sprečavale današnje velike građevine, jer je i sam Tašmajdan bio vrsta periferije grada.

      Beograd onog doba završavao je kod potonje Stambol kapije, odnosno u blizini današnjeg Narodnog pozorišta. U svakom slučaju, izvesno je da su na ovakav način Turci napravili žestoku odmazdu srpskom narodu, pošto su ovi počeli sa bunama u Banatu i u Hercegovini. Popović navodi i da „o spaljivanju moštiju na Malom Vračaru sasvim je malo beležaka, a i one su sasvim šture“. Prema tim beleškama, kako dalje navodi Popović, na Veliki petak mošti su prenete u pozlaćenom kovčegu iz manastira Mileševa na Mali Vračar. Tu su, kako on kaže, bile spaljene, a pepeo je, navodno, bio razvejan niz vetar.

      - Spaljivanje je bilo izvršeno za uklin srpskom narodu - beleži dalje ovaj hroničar. - Odigralo se na mestu koje se prostiralo ispred Batal džamije, odnosno današnjeg Doma naroda (Skupštine) i Tašmajdana.

      Slično piše i Vojin Puljević, u knjizi „Sećanja starog novinara“, čovek koji je objavljivao veliki broj knjiga i tekstova u beogradskoj štampi u periodu pre i posle Drugog svetskog rata. Puljević zato kaže: „Jest, Sveti Sava je spaljen na Vračaru, ali gde je taj Vračar? Beograd danas ima dva Vračara, istočni i zapadni, a Savinac (mesto gde se sve odigralo) bi se mogao nazvati i južnim Vračarom.“

      Puljević se vraća u istoriju pričajući o beleškama Sretena Popovića, koji je „bio školovan na strani“ i koji je beleške objavio u knjizi „Putovanja po novoj Srbiji“.  

     Popović se ne oslanja samo na predanja koja su prenosili onovremski svedoci, već traži i pisana dokumenta, pa tako navodi pisanje iz „Glasnika Srpskog učenog društva“, gde citiraju izvesnog slepog Bogića. Ovaj, opet, tvrdi, da je Sveti Sava spaljen na sadašnjem Taš-Majdanu, kod groblja više palilulske crkve, na levoj strani brega kod Čupine humke“.

      Sve ovo štampano je u pomenutom glasniku iz 1886. godine i pominje se da je prah svetitelja, posle lomače, razvejan 29. aprila 1595. godine.  Među interesantnim beleškama Vojna Puljevića pažnju privlači i ona, u kojoj govori o nastanku imena „Vračar“.

      On priča kako ondašnje Rome i njihove porodice Turci nisu puštali u grad, pa su oni išli od mesta do mesta u čergama. Na jednoj strani Smederevskog druma, koji je prethodio današnjem Bulevaru kralja Aleksandra, „ponameštale su se Ciganke, da sačekuju prolaznike, a i Beograđani, da sa njima trguju starim odelima i živinom. Najvažnije im je bilo da svetu radoznalom vračaju i predskazuju sudbine gledajući u dlan, pasulj, ugljevlje i karte. Po tome je to mesto i prozvano Vračar“.  

Mileševa i Sinan-Paša  

       Priča o ovom, za Srbe teškom događaju iz 16. veka, odigrala se tako što su Osmanlije prenele mošti svetitelja u Beograd iz manastira Mileševa, gde je svetac do tada počivao. Danas je sačuvan deo njegove ruke, koji se čuva u istom manastiru, a prenet je iz manastira Svete Trojice u Pljevljima, gde je donedavno bio čuvan.

     Jedan prst sa šake Svetog Save i danas se čuva u Trnovu, u današnjoj Bugarskoj, gde se svetac upokojio, u povratku sa Sinaja.

      Mošti Svetog Save spalio je, a manastir Svetih Arhangela, zadužbinu cara Dušana uništio do temelja isti čovek. To je bio Sinan-paša, koji je mislio da će fizičkim uništavanjem najvećih srpskih svetinja umiriti nepokorne Srbe. Da bi ironija bila potpuna, Sinan-paša je rodom bio iz okoline Prizrena, postao je janičar, a postoje osnovane pretpostavke da je poreklom bio – Srbin.