Viteško srce srpskog oficira  

DAVNO je rečeno kako u svakom ratu stradaju oni koji se međusobno ne poznaju, za račun onih koji se itekako dobro znaju. Jedna od tih priča ispričana je pre stotinu godina, početkom Prvog svetskog rata na beogradskoj Adi Ciganliji

      Gost „Beogradskih priča“ je Olga Nikolić Kunovčić, penzionisani profesor i uredni hroničar neverovatnih priča svoje porodice. Njen stric bio je Petar Kunovčić, junak ovog rata, retko obrazovan čovek, i mudri zapisničar burnih događaja svoga vremena. Kunovčić je bio advokat, ambiciozan čovek koji je munjevito završio studije prava, a za sobom je ostavio neobjavljene beleške koje njegova rođaka do danas sa ljubavlju čuva. Bio je jedan od onih koji su izdržali surovu sudbinu Srba koji su preživeli Veliki rat, ali tako što je morao da pregrmi sve muke prelaska preko Albanije i povratka kući.

      Olga Nikolić Kunovčić nam je ispričala na koji se način Kunovčićeva jedinica borila na Adi Ciganliji 1914. godine, kako su je odbranili, i kako je to bio krvav i mučan sukob.

      Iznad svega, dirnuli su nas dokumenti koje je sačuvala i koje su sačinili srpski vojnici posle okončanja sukoba.

Kobno pismo

      - Moj stric Petar Kunovčić bio je poručnik i četa kojoj je komandovao bila je jedna od jedinica koja je imala zadatak da odbrani Adu Ciganliju i na taj način spreči pad Beograda - objašnjava naša sagovornica. - Pod žestokom artiljerijskom vatrom sa Bežanijske kose, neprijatelj je na početku sukoba već zauzeo trećinu ostrva i situacija na ratištu bila je veoma teška za srpske vojnike.

      Trebalo je izvršiti protivudar, i to „na nož i bombu“, kako se govorilo u ondašnjem vojničkom žargonu, ali Ada je bila nepristupačna, zarasla u žbunje i gusto rastinje, pa je bilo teško probiti se kroz nju noću i tako napasti neprijatelja. Plan je ipak skovan.

Petar Kunovčić je zabeležio kako je „plan osmislio major Đukić, a moja četa bila je raspoređena i posela je obalu rukavca prema Adi Ciganliji“.

      Druga četa, poručnika Radišića, zaposela je položaj kod tadašnje karaule „Jarac“, a treća je otišla na utoku Topčiderske reke u Savu. Jedna četa, kapetana Obrada Lazarevića ostala je u rezervi na Čukarici, „vešto sklonjena pozadi kuća, da ljudi uzaludno ne ginu“.

      - Prema planu majora Đukića i njegovom ličnom rukovođenju, trebalo je dočekati Austro-mađare i tek onda krenuti napred - beleži Kunovčić. - Čim su krenuli u napad, četa sa Obrenovačkog puta otvorila je bočnu vatru, a artiljerija sa Banovog brda tukla je u glavu napadača. U jednom trenutku, kada je trebalo da krenemo na juriš, odjedanput je ustao komandant 32. regimente potpukovnik August Šmit, mašući sabljom levo i desno i pozivajući na juriš. Posle toga, kao iznebuha, doleteo je jedan austrijski vojnik salutirajući i pruživši mu jedno pismo. Taj trenutak bio je odsudan za dalji tok bitke.

Nije naređenje 

      - Moj stric je posle pričao kako su svi razumeli da je pismo u rukama austrougarskog oficira sigurno bilo naređenje za napad, i rešili su da krenu napred, makar poslednji put - objašnjava Olga Nikolić Kunovčić. - Očajnički su pribrali poslednju snagu i počeli da bacaju bombe. Ostalo je zapisano ime kaplara Milutina Jankovića, koji je uspeo da dobaci bombu do austrougarskog komandanta, a ova je eksplodirala tačno pred potpukovnikom Augustom Šmitom, usmrtivši ga na mestu, zajedno sa jednim majorom i jednim poručnikom.

      Tada je bitka prelomljena, a osvajači su počeli panično da se povlače pontonskim mostom ka levoj obali Save i Bežaniji. Štaviše, srpski topovi sa Banovog brda su čak pogodili ponton, pa su se mnogi austrougarski vojnici našli u Savi.

Posle sukoba, na Adi je ostalo mnogo poginulih, a srpski vojnici su sahranili sve žrtve.

      - Oficire, naše i njihove, sahranili smo, kako red nalaže, sa svim vojničkim počastima - zabeležio je poručnik Kunovčić.- Pre nego što smo komandanta pokopali, našli smo u njegovom džepu još neotvoreno pismo koje je došlo iz Švajcarske od njegove kćeri jedinice, a koje mu je predao njegov vojnik, ordonans, uoči samog našeg juriša. A nas je predavanje tog pisma naročito razdražilo i uvećalo našu energiju za borbu, misleći da on to predaje naredbu za napad i time je potencirano naše herojstvo. Tako smo, blagodareći tome ordonansu, a u tom kritičnom momentu, pre vremena krenuli u napad i naš cilj ostvarili, uništenjem neprijatelja na Adi.

      Tako je jedno dečje pismo učinilo preokret u presudnoj bici za odbranu Beograda.

      - Tekst pisma ćerkinog koje sma našli neotvoreno bio je običan, kao što opšti dete sa svojim ocem, a naročito nežnost ženskog deteta provejavala je kroz sve redove - beleži Petar Kunovčić. - U svakoj rečenici opominjala je svoga oca da se čuva i da se mnogo ne izlaže smrti. Kao jedinica ćerka naročito je naglasila, da bi želela da vidi svoga tatu junaka, posle svršenog rata, da sa njime i dalje kao njegovo dete proživi, i tome slično.

      Tada su vojnici i oficiri uradili nešto što danas izgleda nezamislivo, ali tada je viteštvo još postojalo. Odlučili su da odgovore kćeri potpukovnika Augusta Šmita, a, budući da su kod poginulog pronašli i određenu svotu novca, poslali su i pare poštanskom uputnicom unesrećenoj devojci.

      On je bio neprijatelj, ali i vojnik, baš kao i oni. Prepis pisma koje je srpska vojska poslala gospođici Šmit poručnik Petar Kunovčić je sačuvao i „Beogradske priče“ prenose ga u potpunosti.

      Iako je ratna bura tek počela, a zatim i odnela više od 10 miliona žrtava širom planete, naši vojnici su posle nekoliko meseci čak i dobili odgovor gospođice Šmit.

U vreme u kojem je zaboravljeno viteštvo onog doba, zahvaljujući Olgi Nikolić Kunovčić, prenosimo tekst oba pisma koje je ova pažljiva dama sačuvala.

U znak sećanja na one koji su bili vitezovi svih zaraćenih strana.

Pismo gospođici Šmit: Izveštaj ćerki o herojskoj smrti očevoj

      „Mi, srpski oficiri, na čelu sa majorom Đukićem, smatrali smo za svoju dužnost, da gđicu izvestimo o herojskoj smrti njenog oca i napisali smo joj pismo, otprilike sledeće sadržine“, beleži Petar Kunovčić.

      - Poštovana gospođice, sa teškim srcem i bolom u duši, iako smo neprijatelji, prinuđeni smo i moramo mi da budemo ti koji ćemo prvi da Vam javimo tešku vest, koja Vas je zadesila, da je Vaš neumrli tata, heroj oficir i komandant 32. austrijskog puka, danas herojski pao na čelu svoga puka, braneći svoga cara, svoju zemlju i svoju zastavu, a u teškoj borbi na srpskom zemljištu na Adi Ciganliji. Iako ste izgubili oca, imate sa njime da se ponosite, jer je herojski i dostojno jednog viteza heroja-oficira, pao na polju časti, braneći svoju otadžbinu.  

      Ma koliko da Vam je teško, imaćete jednu moralnu satisfakciju, koja će Vas u životu održavati, i sa kojom ćete se Vi u svakoj prilici sa svojim ocem ponositi i dičiti. U isto vreme izveštavamo Vas, da smo današnjom uputnicom poslali Vam 4.000 kruna, preko nadležnih, koji smo novac našli u džepu Vašeg pokojnog oca sa pismom, i molimo Vas da nas o prijemu ovoga novca izvestite, jer nam je mnogo stalo do toga da primite i novac i pismo.

       Vašeg oca dostojno smo sahranili sa svim počastima, obeležavajući njegov grob jednom primernom krstačom, tako, da kad se svrše ove operacije ratne i zavede mir, Vi možete sa Vašom poštovanom porodicom doći u Srbiju i naći telo Vašeg tate dostojno sahranjeno i grob očuvan, pa kad bar niste bili te sreće da živog oca vidite, ono bar da vidite njegov grob, i da učinite dalje šta za shodno da nađete.

Primite naše najiskrenije i viteško saučešće, da Vama i ostalima Vašima Bog podari dug i srećan život.

Odgovor iz Švajcarske Zahvalnost i poštovanje

      „Posle dužeg vremena, i to početkom 1915. godine, dobili smo odgovor gđice Šmit iz Švajcarske“, prenosi u svojim zapisima Kunovčić.

      - Poštovana gospodo, Vaše pismo primila sam sa najvećom zahvalnošću, iako je ono za mene bilo posve kobno bez bzira na sve lepe momente koje ste Vi u tom pismu izneli. Zasta, ovakva pažnja dostojna je samo srpskih heroja oficira i ja sam Vam za to večno zahvalna. Isto tako i novac sam primila na kome Vam takođe hvala. U ovim teškim momentima po našu celu porodicu, ovo Vaše pismo zaista je okrepljujuće utoliko pre i više, što je naš tata zaista završio svoj život na braniku svoje Otadžbine, dostojno svakog divljenja i zaista ću se večito ponositi svojim dragim ocem, koji je umeo i znao kako se ćesar i Otadžbina brani i on je potpuno odgovorio svojoj dužnosti, i kao oficira i kao čoveka Austro-ugarske monarhije i mi se divimo i divićemo se njegovom retkom herojstvu, kako Vi to u Vašem pismu naročito naglašavate i podvlačite.

      Ja sam već mnogim mojim drugaricama, uplakanih očiju davala Vaše pismo da ga pročitaju i one su zajedno sa mnom plakale i divile se pažnji Srpskih heroja oficira. Posle ovoga pisma naročito cenimo herojske podvige malene Srbijanske vojske, koja je dostojna svakog divljenja, poštovanja i hvala.

     Ja Vas molim, da verujete u to, da sam ja i cela naša porodica Vama večito zahvalni i radovaću se, ako budem živa i zdrava, a po završetku ovog nesretnog rata, da mogu da dođem u Srbiju, da obiđem grob moga oca i eventualno premestimo ga u Beč, a da Vama i lično zahvalim na svemu učinjenom oko dostojne sahrane moga viteškog roditelja, kao i izveštaja o svemu.

      Pored moje zahvalnosti molim da primite uverenje mog odličnog poštovanja.