Raskošni duh čađavog grada

      Vremena se menjaju, a sa njima i Beograd i ovdašnji običaji. Pre nekoliko decenija smo se trudili da zaštitimo ljude oko nas, a danas se trudimo da zaštitimo sebe od onih koji nas okružuju.

      Ova rečenica je nekako odmah izletela na početku razgovora sa dva vrhunska umetnika, muzičarem Ljubom i glumcem Slobodanom Bodom Ninkovićem, braćom koja su umnogome odredila urbanu kulturu našeg grada.

     Prvo je u Beograd stigao Ljuba. Obojica su došli iz Smedereva u kojem su rođeni, s tim da je muzička karijera starijeg brata uveliko uzela maha kada je mlađi došao na studije.

7a.jpg

 

 

Mladalačke ludorije

      - Beograd je sedamdesetih godina bio čađav i zapušten, oronulih fasada i naročito zimi delovao je sumorno - seća se Ljuba. - Ipak, duh mu je bio grandiozan. Sedeli smo u "Kolarcu", kao i u "Bermudskom trouglu" koji su činili "Šumatovac", "Pod lipom" i "Grmeč". Sećam se starih novinara Radio Beograda, mudraca od kojih sam uvek mogao da čujem nešto pametno. Ta mesta su svima bila "viša" životna akademija.

      Boda dobacuje kako je kafana bila institucija, a da je klub svakog pozorišta bio kulturno srce grada. Danas su umnogome pretvoreni u puke kafiće, pa je samo alkohol ostao, ali suština je u velikoj meri izgubljena.

      Prvi susret sa Beogradom u Bodinim sećanjima vezan je za derbi Zvezde i Partizana. Vodio ga je teča Voja, a dvanaestogodišnjak je otišao na "sever" sa Partizanovom zastavom. Ljuba dobacuje da su svi u porodici bili zvezdaši, ali je Boda od malih nogu terao inat.

      - Zvezdaši i partizanovci su išli zajedno na utakmice, družili smo se, čak sam, dabome, navijao za Zvezdu onda kada se uspešno takmičila na međunarodnoj sceni. Kada neko postigne lep gol, ceo stadion je aplaudirao, bez obzira na to ko za koga navija.

      Potom se sećamo profesionalnih početaka oba brata. Ljuba je u Domu omladine sa "Korni grupom" otpevao svoju pesmu "Kao vreme ispred nas" i dobio nagradu. Ansambl koji je vodio Kornelije Kovač snimio je svoju verziju pesme, a Ljuba je dobio "šokantan" honorar, tako da je zabrinuo oca Lazara. Iskusnom mašinskom inženjeru delovalo je neozbiljno da uz igru i pesmu može da se dođe do velikih para.   To za njega nije bio ozbiljan rad.

      - Kada je Ljuba već uveliko "gruvao", ja sam upisao Akademiju, 1977. godine - seća se Boda. - I ja sam se bavio muzikom, prvo sam svirao klarinet i gitaru, a tada sam imao bend "Pseudopank cirkus grupe OPS" (Omladinskog pozorišta iz Smedereva) i ubedio sam Ljubu da izmoli da nastupimo u Domu omladine.

     - Pravili su cirkus - smeje se Ljuba. - Izašli su sa nekim maskama, gađali publiku, ludovali...

      - E, posle toga je usledio period kada neko vreme nismo sarađivali... - pokajnički priznaje Boda.

7.jpg

 

Ozbiljno doba

      Potom obojica prilježno počinju da se bave svojim poslom. Ljuba upisuje 1970. Filološki fakultet i odmah tokom upisa počinje rat sa administracijom na šalteru.

       - Posle četiri sata, od muke sam počeo da pevam. Počeo je to isto momak pored mene, zvao se Asim Sarvan i tada smo videli da nam se glasovi slažu. Tako je nastala grupa "S vremena na vreme". Zvao nas je Nikola Karaklajić, pravili smo songove u legendarnom "Studiju 10" Radio Beograda. Rađaju se predstave u kojima sam radio pozorišnu muziku, za "Lukreciju ili ti Ždero" dobio sam Sterijinu nagradu, nižu se koncerti, zatim grupa "Tunel" sa Vladom Jankovićem Džetom... Najzad "Bistrik" sa Biljom Krstić i gostovanja u Brazilu, Italiji, Rusiji...

      Od 2000. godine preuzeo je od Ljube Dimitrijevića organizaciju posvećenu obnovi Đurđevih stupova, pa tako i bezbroj koncerata.

      Bodino muzičko stasavanje kulminira 1979. kada sa svojim bendom uzima prvu nagradu na "Zaječarskoj gitarijadi". Posle dve nedelje provedene na FDU gubi interesovanje, nastavlja da svira, ali se bend uskoro razilazi.

      - Sedam godina kasnije Boda odlučuje da se vrati na studije - seća se Ljuba. - Profesor Vlada Jeftović bio mi je dobar prijatelj, pozvao me je i pitao koliko mi je brat ozbiljan, da se ne zamlaćuje s njim bezveze...

      - To je bila sjajna klasa - sa setom i poštovanjem Boda navodi neka od imena: Milorad Mandić Manda, Dragan Bjelogrlić, Dragan Petrović Pele, Žika Todorović, Vesna Trivalić, Mira Joković... Potom sam radio u pozorištu "Boško Buha" sa Timotijem Džonom Bajfordom, Ršum je bio upravnik, dočekali su me Neša Nenadović, Bujke, igrali smo Manda i ja... Bilo je to sjajno vreme krcato dobrom energijom.

       Pozorišni klubovi bili su mesta u kojima se posle predstave obavezno odigravala još jedna. Ljuba se seća da je upoznao veličine poput Ljubinke Bobić, a Boda da je tamo postojala još jedna životna i glumačka škola.

      Boda je proveo u pozorištu "Boško Buha" deset godina, isto toliko i u Jugoslovenskom dramskom, potom u Beogradskom dramskom, slobodnjak je bio osam godina... I uvek mu je, kaže, igra bila na prvom mestu.

       - Ne mogu ovim poslom da se bavim "službenički". Ako nema igre, nema tu ničeg...

      U isto vreme u istom pozorištu Ljuba je radio muziku, smenjivale su se "Crvenkapa", "Čarobnjak iz Oza"...

     Najzad, kada je bilo okupljanje grupe "S vremena na vreme" 1993. godine, posle duge pauze, Sava centar je bio pun do poslednjeg mesta, a karte su rasprodate deset dana pre koncerta.

      - Sve je bilo krcato emocijama - priča Ljuba Ninković. - Plata mi je bila sedam maraka, rat je besneo, a ljudi u publici su jecali, jer smo bili sinonim za dobra vremena koja su upravo tada odlazila odavde.

 

Majčina linija

      Obojica su muzikalni zbog nasleđa koje im je prenela majka Ljubinka. Ujak Todor je sjajno pevao i ta linija im je bila dominantna.

      Ljuba je prvo svirao harmoniku i klavir i tako je završio muzičku školu, a potom je okupljao prve sastave i na harmonici svirao "Bitlse".

      - To je bio prvi instrument koji smo kupili zahvaljujući sportskoj prognozi - sa smeškom govori Ljuba. - Tata je popunjavao tiket za italijansku ligu, a mlađi sin je "nabadao" rezultate nemajući pojma šta radi. Na kraju su, od mogućih 12 imali 11 pogodaka! Te godine smo kupili novi nameštaj, išli na letovanje u Opatiju, a Ljuba je dobio harmoniku!

      Ljuba kasnije kupuje gitaru na kojoj šest godina mlađi brat krišom uči da svira. Ta "krađa" mu je pravila silan problem: Boda je levoruk, i morao je da okreće instrument naopako, a sve hvatove i akorde da uči obrnuto. Ljuba sa nevericom vrti glavom i kaže: "Samo kad ga vidim, muka me uhvati...".

 

Najezda skakavaca

      - Sve se promenilo od onog duha i međusobne pomoći, požrtvovanosti, Beogradu se dogodila neka "najezda skakavaca". Kada smo mi dolazili u grad, veoma smo ga poštovali. Sada dolaze neki ljudi koji to ne čine, i nasilno uvode neka druga pravila - kažu obojica. - I ranije su ljudi radili za novac, ali pare nisu bile idol kojem se svi klanjaju.

      Nije tako samo kod nas. U svetu je trend isti, muzika se okrenula komercijali, a umetnici postali zabavljači. Ljuba podseća da su šezdesetih Prisli i "Bitlsi" doneli revoluciju, a zatim je svake nedelje izlazilo nešto novo. Muzički biznis nije mogao sve da drži pod kontrolom. Krajem osamdesetih su već počeli da programiraju muziku i da prave trendove.

      - Ubijeno je autorstvo - kaže Ljuba Ninković. - Pevači i svirači nikad nisu bili bolji, ali muzike nema.

      Ljuba je uvek radio muziku na stihove koje je sam napisao. Kako kaže njegov brat, niko bolje ne razume autora i ono o čemu je mislio dok je pisao - od njega samog.

      Slično je i sa holivudskom hiperprodukcijom, pa Boda kaže da svet glume nije odmakao ka nekim silnim visinama, osim ka onim komercijalnim. On podseća da je stara Jugoslavija imala tri pozorišne akademije, a da sada u Beogradu radi, pored FDU, još pet škola, ali "se niko ne trudi da posle školovanja dobro predstavi tu decu".

 

(Iz knjige "BG PRIČE 1-3" Zorana Lj. Nikolića)


El. pošta