Viteško srce srpskog oficira  

DAVNO je rečeno kako u svakom ratu stradaju oni koji se međusobno ne poznaju, za račun onih koji se itekako dobro znaju. Jedna od tih priča ispričana je pre stotinu godina, početkom Prvog svetskog rata na beogradskoj Adi Ciganliji

      Gost „Beogradskih priča“ je Olga Nikolić Kunovčić, penzionisani profesor i uredni hroničar neverovatnih priča svoje porodice. Njen stric bio je Petar Kunovčić, junak ovog rata, retko obrazovan čovek, i mudri zapisničar burnih događaja svoga vremena. Kunovčić je bio advokat, ambiciozan čovek koji je munjevito završio studije prava, a za sobom je ostavio neobjavljene beleške koje njegova rođaka do danas sa ljubavlju čuva. Bio je jedan od onih koji su izdržali surovu sudbinu Srba koji su preživeli Veliki rat, ali tako što je morao da pregrmi sve muke prelaska preko Albanije i povratka kući.

      Olga Nikolić Kunovčić nam je ispričala na koji se način Kunovčićeva jedinica borila na Adi Ciganliji 1914. godine, kako su je odbranili, i kako je to bio krvav i mučan sukob.

      Iznad svega, dirnuli su nas dokumenti koje je sačuvala i koje su sačinili srpski vojnici posle okončanja sukoba.

Kobno pismo

      - Moj stric Petar Kunovčić bio je poručnik i četa kojoj je komandovao bila je jedna od jedinica koja je imala zadatak da odbrani Adu Ciganliju i na taj način spreči pad Beograda - objašnjava naša sagovornica. - Pod žestokom artiljerijskom vatrom sa Bežanijske kose, neprijatelj je na početku sukoba već zauzeo trećinu ostrva i situacija na ratištu bila je veoma teška za srpske vojnike.

      Trebalo je izvršiti protivudar, i to „na nož i bombu“, kako se govorilo u ondašnjem vojničkom žargonu, ali Ada je bila nepristupačna, zarasla u žbunje i gusto rastinje, pa je bilo teško probiti se kroz nju noću i tako napasti neprijatelja. Plan je ipak skovan.

Petar Kunovčić je zabeležio kako je „plan osmislio major Đukić, a moja četa bila je raspoređena i posela je obalu rukavca prema Adi Ciganliji“.

      Druga četa, poručnika Radišića, zaposela je položaj kod tadašnje karaule „Jarac“, a treća je otišla na utoku Topčiderske reke u Savu. Jedna četa, kapetana Obrada Lazarevića ostala je u rezervi na Čukarici, „vešto sklonjena pozadi kuća, da ljudi uzaludno ne ginu“.

      - Prema planu majora Đukića i njegovom ličnom rukovođenju, trebalo je dočekati Austro-mađare i tek onda krenuti napred - beleži Kunovčić. - Čim su krenuli u napad, četa sa Obrenovačkog puta otvorila je bočnu vatru, a artiljerija sa Banovog brda tukla je u glavu napadača. U jednom trenutku, kada je trebalo da krenemo na juriš, odjedanput je ustao komandant 32. regimente potpukovnik August Šmit, mašući sabljom levo i desno i pozivajući na juriš. Posle toga, kao iznebuha, doleteo je jedan austrijski vojnik salutirajući i pruživši mu jedno pismo. Taj trenutak bio je odsudan za dalji tok bitke.

Nije naređenje 

      - Moj stric je posle pričao kako su svi razumeli da je pismo u rukama austrougarskog oficira sigurno bilo naređenje za napad, i rešili su da krenu napred, makar poslednji put - objašnjava Olga Nikolić Kunovčić. - Očajnički su pribrali poslednju snagu i počeli da bacaju bombe. Ostalo je zapisano ime kaplara Milutina Jankovića, koji je uspeo da dobaci bombu do austrougarskog komandanta, a ova je eksplodirala tačno pred potpukovnikom Augustom Šmitom, usmrtivši ga na mestu, zajedno sa jednim majorom i jednim poručnikom.

      Tada je bitka prelomljena, a osvajači su počeli panično da se povlače pontonskim mostom ka levoj obali Save i Bežaniji. Štaviše, srpski topovi sa Banovog brda su čak pogodili ponton, pa su se mnogi austrougarski vojnici našli u Savi.

Posle sukoba, na Adi je ostalo mnogo poginulih, a srpski vojnici su sahranili sve žrtve.

      - Oficire, naše i njihove, sahranili smo, kako red nalaže, sa svim vojničkim počastima - zabeležio je poručnik Kunovčić.- Pre nego što smo komandanta pokopali, našli smo u njegovom džepu još neotvoreno pismo koje je došlo iz Švajcarske od njegove kćeri jedinice, a koje mu je predao njegov vojnik, ordonans, uoči samog našeg juriša. A nas je predavanje tog pisma naročito razdražilo i uvećalo našu energiju za borbu, misleći da on to predaje naredbu za napad i time je potencirano naše herojstvo. Tako smo, blagodareći tome ordonansu, a u tom kritičnom momentu, pre vremena krenuli u napad i naš cilj ostvarili, uništenjem neprijatelja na Adi.

      Tako je jedno dečje pismo učinilo preokret u presudnoj bici za odbranu Beograda.

      - Tekst pisma ćerkinog koje sma našli neotvoreno bio je običan, kao što opšti dete sa svojim ocem, a naročito nežnost ženskog deteta provejavala je kroz sve redove - beleži Petar Kunovčić. - U svakoj rečenici opominjala je svoga oca da se čuva i da se mnogo ne izlaže smrti. Kao jedinica ćerka naročito je naglasila, da bi želela da vidi svoga tatu junaka, posle svršenog rata, da sa njime i dalje kao njegovo dete proživi, i tome slično.

      Tada su vojnici i oficiri uradili nešto što danas izgleda nezamislivo, ali tada je viteštvo još postojalo. Odlučili su da odgovore kćeri potpukovnika Augusta Šmita, a, budući da su kod poginulog pronašli i određenu svotu novca, poslali su i pare poštanskom uputnicom unesrećenoj devojci.

      On je bio neprijatelj, ali i vojnik, baš kao i oni. Prepis pisma koje je srpska vojska poslala gospođici Šmit poručnik Petar Kunovčić je sačuvao i „Beogradske priče“ prenose ga u potpunosti.

      Iako je ratna bura tek počela, a zatim i odnela više od 10 miliona žrtava širom planete, naši vojnici su posle nekoliko meseci čak i dobili odgovor gospođice Šmit.

U vreme u kojem je zaboravljeno viteštvo onog doba, zahvaljujući Olgi Nikolić Kunovčić, prenosimo tekst oba pisma koje je ova pažljiva dama sačuvala.

U znak sećanja na one koji su bili vitezovi svih zaraćenih strana.

Pismo gospođici Šmit: Izveštaj ćerki o herojskoj smrti očevoj

      „Mi, srpski oficiri, na čelu sa majorom Đukićem, smatrali smo za svoju dužnost, da gđicu izvestimo o herojskoj smrti njenog oca i napisali smo joj pismo, otprilike sledeće sadržine“, beleži Petar Kunovčić.

      - Poštovana gospođice, sa teškim srcem i bolom u duši, iako smo neprijatelji, prinuđeni smo i moramo mi da budemo ti koji ćemo prvi da Vam javimo tešku vest, koja Vas je zadesila, da je Vaš neumrli tata, heroj oficir i komandant 32. austrijskog puka, danas herojski pao na čelu svoga puka, braneći svoga cara, svoju zemlju i svoju zastavu, a u teškoj borbi na srpskom zemljištu na Adi Ciganliji. Iako ste izgubili oca, imate sa njime da se ponosite, jer je herojski i dostojno jednog viteza heroja-oficira, pao na polju časti, braneći svoju otadžbinu.  

      Ma koliko da Vam je teško, imaćete jednu moralnu satisfakciju, koja će Vas u životu održavati, i sa kojom ćete se Vi u svakoj prilici sa svojim ocem ponositi i dičiti. U isto vreme izveštavamo Vas, da smo današnjom uputnicom poslali Vam 4.000 kruna, preko nadležnih, koji smo novac našli u džepu Vašeg pokojnog oca sa pismom, i molimo Vas da nas o prijemu ovoga novca izvestite, jer nam je mnogo stalo do toga da primite i novac i pismo.

       Vašeg oca dostojno smo sahranili sa svim počastima, obeležavajući njegov grob jednom primernom krstačom, tako, da kad se svrše ove operacije ratne i zavede mir, Vi možete sa Vašom poštovanom porodicom doći u Srbiju i naći telo Vašeg tate dostojno sahranjeno i grob očuvan, pa kad bar niste bili te sreće da živog oca vidite, ono bar da vidite njegov grob, i da učinite dalje šta za shodno da nađete.

Primite naše najiskrenije i viteško saučešće, da Vama i ostalima Vašima Bog podari dug i srećan život.

Odgovor iz Švajcarske Zahvalnost i poštovanje

      „Posle dužeg vremena, i to početkom 1915. godine, dobili smo odgovor gđice Šmit iz Švajcarske“, prenosi u svojim zapisima Kunovčić.

      - Poštovana gospodo, Vaše pismo primila sam sa najvećom zahvalnošću, iako je ono za mene bilo posve kobno bez bzira na sve lepe momente koje ste Vi u tom pismu izneli. Zasta, ovakva pažnja dostojna je samo srpskih heroja oficira i ja sam Vam za to večno zahvalna. Isto tako i novac sam primila na kome Vam takođe hvala. U ovim teškim momentima po našu celu porodicu, ovo Vaše pismo zaista je okrepljujuće utoliko pre i više, što je naš tata zaista završio svoj život na braniku svoje Otadžbine, dostojno svakog divljenja i zaista ću se večito ponositi svojim dragim ocem, koji je umeo i znao kako se ćesar i Otadžbina brani i on je potpuno odgovorio svojoj dužnosti, i kao oficira i kao čoveka Austro-ugarske monarhije i mi se divimo i divićemo se njegovom retkom herojstvu, kako Vi to u Vašem pismu naročito naglašavate i podvlačite.

      Ja sam već mnogim mojim drugaricama, uplakanih očiju davala Vaše pismo da ga pročitaju i one su zajedno sa mnom plakale i divile se pažnji Srpskih heroja oficira. Posle ovoga pisma naročito cenimo herojske podvige malene Srbijanske vojske, koja je dostojna svakog divljenja, poštovanja i hvala.

     Ja Vas molim, da verujete u to, da sam ja i cela naša porodica Vama večito zahvalni i radovaću se, ako budem živa i zdrava, a po završetku ovog nesretnog rata, da mogu da dođem u Srbiju, da obiđem grob moga oca i eventualno premestimo ga u Beč, a da Vama i lično zahvalim na svemu učinjenom oko dostojne sahrane moga viteškog roditelja, kao i izveštaja o svemu.

      Pored moje zahvalnosti molim da primite uverenje mog odličnog poštovanja.

Lomača za Svetog Savu upaljena na Tašmajdanu

Među najteže događaje iz istorije Srbije sigurno spada čin spaljivanja moštiju Svetog Save, našeg najvećeg svetitelja. Težak zadatak svakog ko pokuša da razlikuje istoriju i predanja, neminovno uvezana sa njom, jeste konačan pristup istini. U ovom slučaju, taj posao nije baš lak. Stari izvori govore nam o tom događaju na različite načine, ali sve više je izvesno da spaljivanje moštiju nije učinjeno na Vračaru, gde se danas nalazi velelepni hram posvećen svetitelju, već na Malom Vračaru, kako se nekada zvao deo grada koji danas pokrivaju Tašmajdan i prostor oko kojeg se nalazi „Glavna“ ili „Kamena pošta“.  

"Mali" Vračar 

       Najveći broj stanovnika srpskog glavnog grada misli da su mošti svetitelja spaljene na Vračarskom platou, na mestu gde se danas nalazi hram posvećen Svetom Savi. Uzgred, ovaj hram je najveće pravoslavno zdanje na Balkanu, ali i u ovom delu Evrope. Nalazi se na najvišoj tački ovog dela Beograda, pa je urbanistička ideja da bude baš tu , prosto - neprikosnovena.

      Ipak, ako poslušamo starije istoričare i hroničare, ispostavlja se da se taj događaj nije odigrao na mestu današnjeg hrama. Poznati istoričar Jovan D. Popović tako beleži kako je „najveći duševni bol za vreme robovanja pod Turcima pretrpeo narod, pogotovo u Beogradu, prilikom spaljivanja moštiju Svetog Save na beogradskom Malom Vračaru“. Tada su Osmanlije odlučile da obezglave Srbe uništavajući im svetinje. Događaj se, kako beleži ovaj, a potom i mnogi drugi hroničari, odigrao na Malom Vračaru.

      Da li su Turci zaista na ovom mestu spalili mošti svetitelja danas je teško reći sa apsolutnom sigurnošću, ali je činjenica da je taj deo grada u ono vreme bio mnogo bliži centralnim delovima ondašnjeg Beograda. Namera Osmanlija bila je da se zlokobni plamen vidi i na banatskoj strani, a u ono vreme pogled sa Tašmajdana prema drugoj obali Dunava nisu sprečavale današnje velike građevine, jer je i sam Tašmajdan bio vrsta periferije grada.

      Beograd onog doba završavao je kod potonje Stambol kapije, odnosno u blizini današnjeg Narodnog pozorišta. U svakom slučaju, izvesno je da su na ovakav način Turci napravili žestoku odmazdu srpskom narodu, pošto su ovi počeli sa bunama u Banatu i u Hercegovini. Popović navodi i da „o spaljivanju moštiju na Malom Vračaru sasvim je malo beležaka, a i one su sasvim šture“. Prema tim beleškama, kako dalje navodi Popović, na Veliki petak mošti su prenete u pozlaćenom kovčegu iz manastira Mileševa na Mali Vračar. Tu su, kako on kaže, bile spaljene, a pepeo je, navodno, bio razvejan niz vetar.

      - Spaljivanje je bilo izvršeno za uklin srpskom narodu - beleži dalje ovaj hroničar. - Odigralo se na mestu koje se prostiralo ispred Batal džamije, odnosno današnjeg Doma naroda (Skupštine) i Tašmajdana.

      Slično piše i Vojin Puljević, u knjizi „Sećanja starog novinara“, čovek koji je objavljivao veliki broj knjiga i tekstova u beogradskoj štampi u periodu pre i posle Drugog svetskog rata. Puljević zato kaže: „Jest, Sveti Sava je spaljen na Vračaru, ali gde je taj Vračar? Beograd danas ima dva Vračara, istočni i zapadni, a Savinac (mesto gde se sve odigralo) bi se mogao nazvati i južnim Vračarom.“

      Puljević se vraća u istoriju pričajući o beleškama Sretena Popovića, koji je „bio školovan na strani“ i koji je beleške objavio u knjizi „Putovanja po novoj Srbiji“.  

     Popović se ne oslanja samo na predanja koja su prenosili onovremski svedoci, već traži i pisana dokumenta, pa tako navodi pisanje iz „Glasnika Srpskog učenog društva“, gde citiraju izvesnog slepog Bogića. Ovaj, opet, tvrdi, da je Sveti Sava spaljen na sadašnjem Taš-Majdanu, kod groblja više palilulske crkve, na levoj strani brega kod Čupine humke“.

      Sve ovo štampano je u pomenutom glasniku iz 1886. godine i pominje se da je prah svetitelja, posle lomače, razvejan 29. aprila 1595. godine.  Među interesantnim beleškama Vojna Puljevića pažnju privlači i ona, u kojoj govori o nastanku imena „Vračar“.

      On priča kako ondašnje Rome i njihove porodice Turci nisu puštali u grad, pa su oni išli od mesta do mesta u čergama. Na jednoj strani Smederevskog druma, koji je prethodio današnjem Bulevaru kralja Aleksandra, „ponameštale su se Ciganke, da sačekuju prolaznike, a i Beograđani, da sa njima trguju starim odelima i živinom. Najvažnije im je bilo da svetu radoznalom vračaju i predskazuju sudbine gledajući u dlan, pasulj, ugljevlje i karte. Po tome je to mesto i prozvano Vračar“.  

Mileševa i Sinan-Paša  

       Priča o ovom, za Srbe teškom događaju iz 16. veka, odigrala se tako što su Osmanlije prenele mošti svetitelja u Beograd iz manastira Mileševa, gde je svetac do tada počivao. Danas je sačuvan deo njegove ruke, koji se čuva u istom manastiru, a prenet je iz manastira Svete Trojice u Pljevljima, gde je donedavno bio čuvan.

     Jedan prst sa šake Svetog Save i danas se čuva u Trnovu, u današnjoj Bugarskoj, gde se svetac upokojio, u povratku sa Sinaja.

      Mošti Svetog Save spalio je, a manastir Svetih Arhangela, zadužbinu cara Dušana uništio do temelja isti čovek. To je bio Sinan-paša, koji je mislio da će fizičkim uništavanjem najvećih srpskih svetinja umiriti nepokorne Srbe. Da bi ironija bila potpuna, Sinan-paša je rodom bio iz okoline Prizrena, postao je janičar, a postoje osnovane pretpostavke da je poreklom bio – Srbin.

Ostaci branitelja Beograda u dorćolskom podvožnjaku

Nastanak jedne beogradske građevine tridesetih godina prošlog veka uneo je među žitelje glavnog grada izmešana osećanja straha, neverice, ponosa, zaprepašćenja... Kada je građen dorćolski podvožnjak u donjem delu Ulice Tadeuša Košćuška koji vodi ka šetalištu, pronađeni su ostaci vojnika koji su branili Beograd dve decenije ranije. Ovi zaboravljeni heroji bili su ljudi kojima je legendarni major Gavrilović uputio besmrtne reči kako „je njihov puk izbrisan iz brojnog stanja, i da oni ne treba više da brinu za svoje živote, jer oni više ne postoje“.

Prvih 25 junaka

Izveštaj novinara lista „Vreme“ i danas tera čitaocu jezu u kosti i ponos što je potomak takvih ljudi. Prvog aprila 1934. godine novine pišu:

„Njih 25 na broju. Do juče su ležali mirno ispod beogradske kaldrme, na mestu gde su izginuli. Pripadali su onom gvozdenom redutu koji je sprečavao iskrcavanje Nemaca i Austrijanaca na Dunavski kej.“

Emotivan tekst koji potpisuje B. Vojinović Pelikan podseća na to da su vojnici ginuli i dalje od ovog mesta, u plitkim rovovima pored dunavske obale, u noći između 25. i 26. septembra 1915. godine.

„Još tamo su falange nemačkih mitraljeza isparale njihove grudi“, pišu ondašnje novine. „Kako su bili bez potpore, bez rezerve, Nemci su mogli izaći na obalu. Vardarci su isparanih grudi opet ustajali, prikupljali poslednju snagu, otvore na grudima zapušili gužvom šatorskog krila, prelomljenu ruku zavukli ispod uprtača, prelomljenu nogu privezali uz pušku, i tako se vukli od kuće do kuće, od ugla do ugla. Branili su ulicu po ulicu, kamen po kamen, sve tako do Kalemegdana. Poslušali su reči majora Gavrilovića i polegali su njih 25 jedan do drugog, da dadu poslednji otpor, da se o njihova mrtva tela Nemci makar sapletu. Polegali su mirne duše, jer im je Vrhovna komanda dala večno voljno...“

Od tog trenutka dok kosturi vojnika nisu pronađeni, prošlo je bezmalo 20. godina, sve dok radnici koji su gradili podvožnjak nisu naišli na njih.

- Budaci radnika zaposlenih kod firme „Batinjol“, koja je gradila prugu Beograd - Pančevo i podvožnjak ispod pruge, prvo su našli jednu lobanju. Daljim pažljivim otkopavanjem pronašli su svih 25 skeleta.

- Kosturi nastradalih heroja bili su dobro očuvani, na nekim lobanjama je još bilo kose, nađeni su delovi cokula, odeće, dve bombe... Samo se za jedan od ovih kostura zna kome pripada. Nađena je vojnička bukvica u kojoj je pisalo „Ilija Ristić, 2. četa, 2. bataljon, 10. pešadijski puk“.

Novih 28 heroja

U međuvremenu, novine izveštavaju kako su uz najveće počasti sahranjeni vojnici u Spomen-kosturnici na Novom groblju, i da je utvrđeno kako su uz žandarme pronađeni ostaci vojnika Prve čete Drugog bataljona Desetog kadrovskog puka. Samo nekoliko dana kasnije, 11. aprila 1934. godine pojavljuju se kosturi još 28 vojnika koji su branili Beograd 1915. godine. Radnici koji su nastavili kopanje i izgradnju podvožnjaka opet su morali da prekinu radove.

„Dok je prilikom prvog nalaza kostura moglo biti utvrđeno da su pre 20 godina leševi naših izginulih vojnika bili poređani i zatrpani u rovu u kome su i poginuli, a koji je na tome mestu, preko cele ulice i dalje, preko baštovandžica, bio iskopan, nešto više ka Dunavu, daleko oko 20 metara od ranijih rovova, nova grupa ubijenih vojnika pronađena je u neredu, u rupi koja je na brzu ruku iskopana, i u koju su nabacani leševi poginulih žandarma i vojnika jedan preko drugog.“

Novinari dalje beleže da je na mestu pogibije ovih ljudi nekada postojao improvizovan most, sastavljen od nekoliko dasaka, i da je granata po svemu sudeći udarila u njega. Pretpostavka novinara bila je da su posle ogorčenih trodnevnih borbi, Austrijanci prosto iskoristili rupu od udara granate i u nju nabacali leševe naših izginulih vojnika.

Tokom radova na traženju ostataka vojnika isticao se Spasoje Kozomora, koji pažljivo rukama skidao slojeve zemlje sa skeleta. Novinari ga detaljno opisuju, kao i njegovo divljenje i dostojanstvo dok se bavi ovim mučnim poslom.

„Odjednom se Spasoje saginje licem do zemlje. U ruci mu parče trule, plave tkanine na kojem stoje još prikačene dve zvezdice. A petnaest santimetara niže, na istome parčetu, videla se lepo mesingana elipsasta značka predratnog žandarma. Na njoj je stajao broj 251... Spasoje dalje prstima rije po masnoj zemlji i uskoro se pojavljuje još osam lobanja. Iz plavih krpa izvlači cokule i čizme iz kojih grozno vire dugačke kosti nogu. Spasoje sve uredno ređa: kosti na jednu, cokule na drugu, zemlju na treću stranu...“

Polako i temeljno tražeći ostatke, očevici uskoro izdvajaju nekoliko olovaka, kaplarske zvezdice, tri novčanika, duvanske kutije... U jednom novčaniku koji nije bio u dodiru sa zemljom sačuvan je i pramen kose koji je poginuli marljivo čuvao, a radnicima je samo ostalo da naslućuju da li je pripadala verenici, ženi, možda detetu poginulog heroja...

Na kraju, na ovom mestu se pojavio i Đorđe Roš, u tom trenutku kapetan-invalid, koji se ovde žestoko borio zajedno sa poginulim vojnicima. On je tada bio teško ranjen, dok je kao potporučnik komandovao svojim vodom 24. septembra 1915.

„Na njegovu komandu izvršen je kontranapad, na njegove oči herojski su ginuli vojnici i žandarmi, na njegove oči sve dok konačno i njega naprijateljsko zrno nije pogodilo. Na Veliku subotu Đorđe Roš je drhteći pribirao i ređao lobanje svojih palih drugova, sa kojima se pre dvadeset godina borio na ovom mestu.“

Vek od rata

Pored ostataka naših vojnika, radnici su pronašli i jedan vojnički bukvar. Novinar-izveštač pretpostavlja da vojnik kojem je bukvar pripadao „možda nije uspeo celog da ga nauči“, jer ga je neprijatelj u tome sprečio.

U to vreme velike nepismenosti, vojnici su se opismenjavali i na ovaj način. Ovom nesrećniku se to znanje nikad nije isplatilo.

U ostacima nekadašnjeg vojničkog odela, očevici su pronašli i jednu čuturu. Ali ona je bila krajnje čudna, jer je, baš kao i dve decenije pre toga, bila puna vode. Zapušač za čuturice koji su od drveta vešto pravili naši vojnici očigledno je dobro dihtovao, pa je čutura ostala puna do tog trenutka.

Pustili smo pred čitaoca tipičnu beogradsku priču, jer malo koji grad ima toliko burnu prošlost, da mrtvi iznenađuju žive, nenadano se pojavljujući pred njima. Ovaj događaj iz 1934. godine nije jedini, ali je jedan od slikovitih, kada se naši preci „jave“, upozoravajući nas, grešne, da ne bismo smeli da ih zaboravimo.

Prošlo je stotinu godina od početka Prvog svetskog rata i jezivog pogroma koji se obrušio na naše pradedove. Ovo je samo jedna priča o sećanju na njihovo herojstvo.

Pre Prvog svetskog rata posmatrač sa Kalemegdana gledao bi preko reke - pravo u inostranstvo. Tamo, na samom Ušću, sa leve savske obale, stajala je jedna usamljena građevina koje je bila poslednja austrougarska karaula.

Do nje je vodio neugledni, prašnjavi, kolski put koji je dugo nosio ime po austrijskoj vladarki - Drum Marije Terezije. Do samo nekoliko godina pred Drugi svetski rat ta oblast se nije nimalo promenila.
Posle Prvog svetskog rata i pomeranja srpske, odnosno granice Kraljevine SHS visoko na sever, obe savske obale prvi put su posle dugo vremena bile u vlasti iste države. Budući da je sremska strana utonula u baruštine i lokve, kao uostalom i veliki deo Srema, ondašnje vlasti nisu marile ni za zaboravljenu karaulu, koja je ostala da, kao zabodena, štrči sa Ušća.
Očito je privlačila pažnju kojekakvih alasa i vagabunda, sve dok konačno nije počelo nasipanje leve obale Save 1938. godine, pa je i ona morala da nestane sa lica prestonice, iako je izdržala pune dve decenije posle Prvog svetskog rata.

(Iz knjige "BG priče" Zorana Lj. Nikolića)

Predratne poplave su umele da budu nemilosrdne, a mi smo putem ovog vremeplova otputovali u 1938. godinu i tadašnje nevolje Beograđana.

U okolini današnjeg hotela "Bristol", voda se izlila potapajući Karađorđevu ulicu. Snimak predratnog fotografa uporedili smo postavljajući isti kadar iz pravca današnje "Lastine" autobuske stanice.
Predratni Beograd bio je često na mukama koje su donosile poplave, a ovaj deo, na mestu nekadašnje Bare Venecije bio je posebno vodoplavan.

(Iz knjige "BG priče" Zorana Lj. Nikolića)

Vremena se menjaju. Nekada su beogradski ljubitelji životinja u šetnju izvodili sasvim drugačije "ljubimce".

Evo sećanja na stari Beograd i ondašnje svinjarske trgovce. Varoš je bila puna trgovaca koji su ka pijacama i svojim odredištima kročili kako god znaju i umeju. Jedan od snimaka toga vremena sačinjen je na ulazu u Ulicu kralja Petra, pored Saborne crkve, a ispred Patrijaršije.

Ono što možemo da tvrdimo jeste da je snimak napravljen nedugo pre Drugog svetskog rata. To nije teško zaključiti jer je zdanje Patrijaršije sazidano tokom 1934. i 1935. godine, po projektu arhitekte Viktora Lukomskog.
Ovo nije prostor da pričamo o ogromnoj važnosti ova dva pravoslavna objekta, Saborne crkve i Patrijaršije, već da se setimo kako se nekada tuda prolazilo, tačno ispred bašte kafane "Znak pitanja", gde je i snimljena ova fotografija.

(Iz knjige "BG priče" Zorana Lj. Nikolića)

Ko je sve merio i "premeravao" ovu našu varoš beogradsku? Kroz vremeplov u koji vas sada "ubacujemo" pričamo o geometrima.
To su ljudi koji prethode svakom poslu, a koje zaboravljamo uvek kada je takav posao okončan.

Ovo su tri snimka, koja vam pružamo iz doba pre Drugog svetskog rata, u vreme kada je počelo nasipanje oblasti na kojoj se sada nalazi Novi Beograd, u doba komunističkih radnih akcija, i, na kraju, iz vremena kada je sedamdesetih godina prošlog veka bila građena "Gazela".

Sve je prošlo, a ništa nije otišlo. Sve što su građevinari pravili, ostalo je sačuvano do današnjih dana. Ovo je sećanje na one koji su počinjali...

(Iz knjige "BG priče" Zorana Lj. Nikolića)

Na mestu današnje kafane "Proleće", na kraju Ulice Vuka Karadžića nekada se nalazila jedna od mnogobrojnih džamija u našem gradu. To je bila Defterdareva džamija, a hroničari beleže da je bila jedna od većih u Beogradu.

Fotografija koju smo napravili danas pokazuje koliko se lice grada promenilo od turskih vremena, kada su desetine minareta obeležavale grad, čineći ga orijentalnom kasabom.
Vremena se menjaju, pa je umesto minareta danas tu omiljeno beogradsko okupljalište - kafana.

(Iz knjige "BG priče" Zorana Lj. Nikolića)

Osamdeset godina je prošlo otkad su predratni graditelji osmislili silazak Brankove ulice ka ondašnjem Mostu kralja Aleksandra, prethodniku Brankovog mosta. Tada, pre Drugog svetskog rata, nisu ni slutili da će pogled niz ulicu koju su gradili posmatrača voditi ka novobeogradskim soliterima.

U vreme kada su oni radili svoj posao, samo bi nekakav fantast mogao da zamisli gigantske građevine koje će jednog dana da izniknu na levoj obali Save. A Brankova ulica se nije od tada promenila. Samo su drugačija vozila koja se njome kreću.

(Iz knjige "BG priče" Zorana Lj. Nikolića)